Kako vreme prolazi - 303. epizoda

Začuju se gajde. To je Arifov deda koji ih svira. Svi su iznenađeni, a zatim se smeju, tapšu. Hasefe je presrećna. Svi igraju uz gajde.

Kratko obaveštenje. Čitaš ili slušaš ovo negde drugde a ne na serije.io ili turske-serije.net? Onda svedočiš nedozvoljenom kopiranju pa te pozivamo da dođeš direktno kod nas na serije.io po najsvežiji sadržaj!

Čuje se Osmanov monolog: “Svaki čovek se rađa s mirazom koji mu je ostavio život. To je najlepši i najveći poklon jednom čoveku. Svako rođenje je novi početak. Rođenje ne znači uvek samo izlazak iz majčinog stomaka. Majka čoveku daje život. All poklon koji je život ostavio čoveku, miraz ljudskosti. U najtežim trenucima, kada je smrt tako blizu, poklanja novu nadu čoveku i volju za život. Čovek može iz svake ruševine stvoritii novi početak. Svaki početak rađa novi život. Čovek može u jednom veku imati više života. Život se ne završava. Uvek počinje iznova. Svaki kraj je novi početak.” Dok je taj monolog tekao, prikazali su da su kasnije ostali samo mladenci i Džemilina porodica. Sulejman obaveštava mladence da je auto za medeni mesec spreman. Svi im mašu i žele srećan put. Oni odlaze. Zatim svi odlaze. Džemile se vraća po tašnu i tužno razgleda sve. Kamera snima odozgo. (Sve je pusto, Džemile je sama.) Nastaje mrak. Prikazuju nekog čoveka koji svira gitaru i peva, prikazuju slike iz prošlosti, na zadnjoj piše: “Za uspomenu mojoj majci koja je sve boli preživljavala ćutke i sa osmehom. Džoškun Irmak” Čuje se kako neko kaže “upali svetlo”. Prikazuju proctor gde je snimljena zadnja scena. Izlaze svi, režiseri, snimatelji, glumci… Svi se grle. Pojavljuju se Ajlin i mali Osman. I oni se grle sa svima. To posmatraju matori Osman i njegov prijatelj. Prijatelj ga pita da li je priča gotova. Osman mu kaže da dok se glavna priča ne završi nijedna priča se ne završava. Grljenje se nastavlja…

Stranica: 1 2 3 4

One Komentar