Miti zove Akaša da joj se pridruži na podijumu. Obraća se gostima preko mikrofona, izjavi da želi iskreno nešto da im kaže. U tom trenutku uđe Ratore. Miti ga primeti, pa mu mahne, kao i on njoj i Akašu. Akaš klimne glavom u znak pozdrava. I ostali spaze Ratorea i obraduju se. Miti: “Akaš mi je uvek govorio da ljubav sve pobeđuje. Ali iskreno, počela sam da verujem da nikada više neću moći da hodam! Ali, on mi je dao hrabrost! Stajao je kraj mene pri svakom koraku! Ljubav je opet učinila čudo i pobedila!” Višnu stane pored Mukte, seti se njenih reči da bi je usrećilo bilo šta što…

Miti je u krevetu, sanja o svim incidentima koji su se desili u Šimli. Prene se i odjednom ugleda jarku svetlost koja je na trenutak zaslepi. Prilazi joj tamna silueta. To je Ića koja se nasmeši. Miti se uzbudi: “Majko!” Ića: “Bila je to noćna mora. (Miti klimne glavom.) Kćeri, strah te plaši u snu samo kada nema pravu jačinu. (Miti je zbunjena.) Gorka iskustva u životu jačaju čoveka, ali ih čine i mudrijim. A moja draga ćerka je sada odrasla. Kćeri, shvati ljude oko sebe. Pokušaj da otkriješ njihova prava lica ispod maski. (Miti opet klimne glavom.)” Iznenada se začuje Akašev glas: “Miti, jesi li budna?” Ona pogleda u…

Miti je zbunjena: “Ovo je Akašev telefon! Ali otkud njegov telefon u ovom plakaru?” Ona se seća kako je Ambika pitala imaju li ona i Akaš neprijatelje. Miti: “Svekrva?” Ambika je posmatra s vrata i zadovoljna je: “Bravo, Ambika! Napokon sam dobila ono što sam htela! Ni sam Bog neće moći da spase svekrvu!” Miti razmišlja. Ambika ulazi kod Miti, kaže joj da je već dugo čeka. Miti: “Ovaj telefon…” Ambika: “Da li je to svekrva kupila nov telefon? (Smeška se zadovoljno.)” Miti: “Ne, Ambika, ovo je Akašev telefon! Bio je u ovoj sobi…” Ambika uzme telefon iz njene ruke: “A da! Ovo jeste deverov telefon! Rekla sam ti. Izgleda…

  Ekadiš kaže Akašu: “Sine, desilo se veliko čudo.” Akaš: “Shvati to kao čudo. Reci mi, mogao sam da izgubim život u toj nesreći, zar ne? (Ekadiš mu stavi ruku na rame.) Ali desilo se nešto drugo.” Miti doneše Ekadiš čaj, pa je pita sumnjičavo: “Srećna si, svekrvo, zar ne?” Ekadiš je nekako ravnodušna: “Srećna? Jesam. Daj mi (čaj). Jako sam srećna.” Pavitra: “Snajo, Ekadiš zapravo nije ni slutila da bi tako nešto moglo da se desi! Pogotovo ne tako brzo!” Ekadiš: “Da li je to bio nesrećan slučaj ili nešto drugo?” Miti je sumnjičavo upita: “Zašto misliš da nije bio nesrećan slučaj? Misliš li da je to neko planirao?”…

Višnu ulazi u kuću. Zatekne Muktu kako spava u sedećem položaju na podu. Spusti se do nje i skloni joj pramen kose s lica. Ona se probudi. Gledaju se suznih očiju. On joj se izvini. Ona se zaplače i jako ga zagrli. Višnu takođe plače: “Izvini! Volim te!” Mukta: “Volim i ja tebe! Gde si bio? Gde si otišao i ostavio me? Reci mi samo jednom, i sutra ću dati otkaz! Nemoj me ostavljati! Molim te! Nemoj me ostavljati! Zar mi ne veruješ? Zar nemaš vere? Neću nikome dozvoliti da se ispreči između nas! Nikome!” Višnu klimne glavom, grli je: “Neću te ostaviti ni na sekundu! Nikada!” Jutro je. Miti…